Путовала си дуго, данима си грабила по снијегу, киши, лошим путевима, сунцу.
Заносила си се да можеш прећи лако, у том убјеђивању смогла си снаге да признаш да се може и гријешити. Тешко је водити громаде, својеглавци не трпе, али схвате тренутак кад пут носи побједи. Тада стану један до другог, не гледајући се у очи, али кораком поносне колоне исписују јој траг. У томе смо сви исти, јер те штујемо и волимо.
Могла си да у својој поноситој самоћи одахнеш, јер често си у том спотицању била скрајнута, зато си се развијала, сама у сопственој конкуренцији.
Развојне путање су те одредиле, увијек са истим и јасним циљем, развијати се и ићи напријед. На темељима царске баште развила си се у царско имање.
Док су је потресали немири идеологије, њени ученици нису били подијељени, стварали су, јасно опредијељени за знање и напредак. Мисија ученика је увијек изнад оног што представља почетни циљ. Надмаше и бритким назорима марширају зато школа обилује похвалама, признањима, наградама оних што корачаше за вијек.
Ученици генерације сада су студенти генерације, први на листама жељених факултета, породични људи, честити радници, водитељи, професори, водичи огранака своје земље, градова, Републике.
Сви су признали тога дана, када смо се сјећањем опомињали, у вријеме када ред и мир нарушава свођење рачуна, да никад кроз вријеме није било лако, није ни данас. Крунили су те ратови, подјеле, немари и немири, друштво, али далеко изнад свега ипак постојиш и опстајеш. Обручом којим си се опасала надмудрујеш пролазне висове.
Блистало је све тога дана, смјењивање говора, воља и жеља званица да је макар аплаузом награде и допринос свих је значајан.
Њени нараштаји је сада величају, заједништво је дало свој глас и духовност живота увијек иде тако далеко када се сам тренутак поистовијети са чином.
Све је речено и како прођоше часови, први радни дани, учења, силна неслагања, кумовања, прве симпатије, дипломе, све се објаснило, препознало и опростило.
У прологу и епилогу времена није тешко сагледати да си све смјестила како треба.
Вијек и трајање не може без среће и недаћа, они се здружују и отимају један од другог.
Вријеме које тада измиче не оставља пуно простора ни хвали ни порузи, тада се узвиси она својом величином и смислом.
Школа је устукнула пред пролазношћу, ученици који мисао и знање величаше тога дана, јасно показаше смјелост појединца. Наслоњени, удружени, храбри и смјели, не узбунише се пред масом, неће ни пред животом. Учиш их и припремаш за живот, зато смјело корачају, препознатљиви и издвојени, као што си и сама увијек била.
Наша свједочења једног дана постаће сјећања, јер трајаће она и даље, пркосно носећи нови вијек.
Реалност садашњице у тренутку обесхрабрује јер мисле главе да се може без земље живот нахранити. Дођу и прођу та помодна времена када мисао погрешних дјело ускраћује, храниће она и даље стотине ученика знањем, они касније своје породице, чак и оне који је сад ускраћују и ниште.
Срећан ти вијек, Школо наша, молитвено се опомињемо насушним задацима сваке године на твој школски рођендан, светосавски дан. Знамо да си пријеко потребна, зато си опстала, јер просвјета је моћ, узвик и спас! Размаглицо безумља, буди и даље лијек друштва, причешћуј знањем, одупри се духовном удесу који пријети. У томе је тајна мисленог друштва. Хиљаде под твојим окриљем прогледаше, својом те назваше, Школо наша.
Бранка Новковић, проф.
