Светосавље су Светосавци, наши ученици, и не питајте зашто данас нисмо поновили оно што би требало да знамо. Архиепископ, првословац књижевни, измиритељ, просветитељ, брат, отац свих нас моли да не понављамо оно што он јесте, већ да га слиједимо. Дужност, није његова већ наша.
У једној Андрићевој причи говори се о побуни анђела који симболише човјека осуђеног на вјечито падање. То падање је живот, а у том стрмоглавом лету чини се добро и зло. Разлика у паду чини живот у лету!
Избор је указ човјеку који вјерује и жели да види. Сваки наш корак, глас и ријеч данас позива на доброту, чистоту, племенитост и радост.
Ћирилично писмо, школа, књига, ђаци, пјесма, нисмо ли поновили завјет?! Ако смо нешто изоставили, праштајте, али и сами додајте!
Мутно је вријеме, склон је човјек да каже, зато се измакне док се не разведри, а сам је крив, да ли што је мутио или добру се одбио. Треба устати, рећи, доћи и остати.
Андрићев лет је опасан али жив остајеш ако се по добру познајеш и то завијек као школа гдје смо и само нас још овај дан, можда, задужује да то наглас и изговоримо.
Овим текстом, наши ђаци су испратили још један светосавски дан. Предано су се припремали да на свој начин испричају причу о Светом Сави која има почетак, али не и крај. О причи, налик на бајку, о једном принцу који је свјетовну свјетлост замијенио духовном, о пјесницима који га слиједише и на крају, наши ђаци причају причу о себи. Они то и не знају, јер су попут оног коме посвећују, скромни, племенити, искрени и своји. Тако је настало Опраштамо се, јер Светосавље су Светосавци, наши ђаци. Драги наши Светосавци, хвала вам!
Романа, Ива, Борис, Тифани, Лана, Павле, Татјана, Анђело, Исидора, Михајло, Стефан, Сања, Аљоша, Милица, Немања, Ања, Ружица, Јана, Драган
ОПРАШТАМО СЕ
Ушетали сте се у школу безбрижно,
у вријеме када се сунце још рано рађа и дан траје.
Ушетали сте се горди, знани, незнани,
скривени преко пола лица кад поглед
не може да увјери без ријечи.
Пјевали сте гласно да се чује.
И чули су вас, и вас и ваше ријечи,
гласове, знање, вољу и снагу да све
може боље и јесте што није.
Дошли сте као потврда кад невољасвој глас бије.
Указали да боје бистре кад се дан мути.
Постали сте луча своје школе која траг указује.
Одлазите, пошто сте почасно отворили
нови вијек, а стари испратили.
Сада је вријеме да и ми вас испратимо
у нове побједе и живот.
Памтићемо ваше кораке, дуго ће одзвањати.
Молим, људи сте постали?!
Сада све тише потврђујете оно што
некоћ гласно објависте.
Смјерни, лагани, лепршави, путујте
даље и носите своју мисао да се далеко чује.
Опраштамо се данас? Не, ни сутра, ни јуче,
ми се само светосављу дужимо,
ријечју, мишљу и дјелом.
Сви присутни, директор школе, професори, ученици, гости, родитељи поклонише се заједно њима, јер у годинама њиховог сазријевања, духовног јачања, прије осам вијекова, плесао је, говорио, пјевао и мислио Растко Немањић, младић и принц, потоњи Свети Сава.
Проговорише душом највећег, оданошћу што се нама назире и наслућује.
Свечаност је завршена агапама у школској трепезарији.
Бранка Новковић, проф.
