У сусрет распусту, одморисмо и ми!
Једнодневни излет, гдје нико никог не чува, а сви уживају и траже свој дашак мира. Руксаци спремни и насмијане главе, гдје су сви вођа пута, а један се пита. Кренуло се кривудавим путем, чекајући да поглед одушеви неком по први пут, неком хиљадити, водопад описан као један од дванаест најљепших, Пливски водопад у Јајцу.
Јунско сунце јако, кажу поранило љето, заборавили да је одувијек било тако док се није искривила клима, или људи…
Нисмо ни успјели дорећи ко је ту кога надмудрио или покварио, тек близина воде освјежила је и разбистрила уснуле главе. Дјеца се указаше на оном сунцу, полумокре кошуље, заједничке фотографије, тек, измирише се са природом. Не треба човјеку пуно да збаци са себе рђу времена и свакодневнице. Пливско језеро је било сљедеће стајалиште. Плива се овдје указала на другачији начин, у појединим сегметима утишана, освјежена са пуно зеленила, спајајући се у скривеним дијеловима са плавом бојом неба. Нарочито је ведро било тога дана. Млинчићи су представљали несташнију страну тог предјела, као и увијек гдје непомирљивости пркосе својим постојањем. Локвањи, патке, давно самљевено жито, проносило је вијекове, а ми све прихватамо и односимо собом даље.
Ваганска пећина… тек однедавно, јер година је само трен, отворена за посјетиоце. Нису се све легенде ни испричале, дошли смо до краја дозвољене стазе. Једна ударена глава опомињала је да се натраг мора врло опрезно. Легенде су истините ако их увјерљиво слушаш.
Добро се ручало у Јањским отокама, менталитет нас је прешао за трен, па одсједисмо…одсједисмо..
Сјурили смо кроз туђа дворишта као правдајући се, тражећи воду у својим необичним призорима, често мјесто љубавних састанака, некад…
Нема више ту ни пастира, а ни дјевојака, само наријетко покошене ливаде и полупани плотови, баш као и успомене.
Извор Пливе је некад посјећен, давно, једни не памте, јер нису били, они који памте сјећају се и Галијске пјесме, па ако су и мислили одсједити тај круг, потјерала их је пјесма, можда “ма дигни руке” или “окрени се и нестани”. Тако разуђени, опколили смо то чудесно извориште, заклети сви у себи да ћемо се поново вратити.
О утисцима толико, нема завршне ријечи, а како је и наћи када природа то и направи од човјека, да останеш недоречен и велика незналица. Нити јој шта знаш, нити јој можеш прићи, само онолико колико ти људска стаза допушта.
Захваљујемо се удруженим снагама Синдикалне организације и управи Школе што је омогућила излет.
Бранка Новковић
